Balkanec/Sarajevčan Veličković pripoveduje zgodbo/impresije o UN uradniku/administrativcu na misiji v povojnem Sarajevu in Beogradu, ki piše svoje impresije o Sarajevu/Beogradu/Balkanu ljubimcu domov. Fantastičen dvojni luping. To praktično zgleda tako: misija UN naj bi civilizirala Bosance in jih naučila plačevati davke, da bo država imela več denarja in bo lahko plačevala misijo UN sama. Pisatelj pravi:
Dopolnil bi vas: impresije Angleškega administrativca homoseksualca. Ki ni zatečen, ampak je prišel zavestno, ker se mu je ukazala priložnost, da se zaposli in da na zanimivem mestu dela "human i koristen" posel brez velike odgovornosti za dobro plačo. In istočasno pravi, da je Sahib: administrativni tezgaroš, kome je, da posegnem u estradni rječnik, Bosna dobra tezga. Bilo mi je važno da ga osvijetlim sa dvije strane. Na poslu je hladan, pragmatičan, surov, bezosjećajan, a privatno duhovit, ironičan, pronicljiv i emotivan. Jedna osoba je sa kravatom oko plave kragne, a sasvim druga u trenerci i patikama. Za mene je, recimo, to bizarno. Nastrano. I strah me da će naša djeca postati takva. (*)
Skozi roman, ki je pravzaprav niz pisem, oziroma praktično monolog, izvemo ogromno o treh osebah: pisatelju/opazovalcu, uradniku UN/kolonizatorju in Sahibu/tistem, ki se prodaja. Prav ta večplastni pogled na isti problem je to kar naredi ta roman, ki koketira z anekdotami in predsodki, eni strani duhovitega in zabavnega, na drugi strani pa kar bolečega in večplastnega. In na trenutke ne veš ali je kritika kolonizatorja ali koloniziranega. Veličković pravi:
Mnogi ljudi u mom vidokrugu izdaju se za baštinike antičke kulture i ponosni su na svoju duhovnost, a istovremeno su nezadovoljni svojim socijalnim i materijalnim okruženjem. Vjerujem da se iza svake priče o dubokim porodičnim i nacionalnim korijenima krije nesigurna ličnost, čije bojažljivo JA postoji samo kao dio nekog MI. Takve ličnosti ponašaju se kao imitacije svojih uzora. Površne su i povodljive, i samopotvrđivanje doživljavaju tek kao nosioci oznaka pripadnosti, svejedno radi li se o pripadanju naciji ili nekom društvenom konceptu. Veliki dio bivših socijalističkih građana spremno je sada podvrći se ispiranju mozga i duše ako je to put do zapadnog blagostanja. Ako se makazicama i turpijama za nokte mogu otključati vrata evropske sreće, onda će bez razmišljanja baciti svoje JNA-grickalice. Naravno, (…) ovo njihovo brkanje sreće sa gomilanjem stvari završiće se još dubljim nezadovoljstvom.
|
Mogu prihvatiti da neko moje ponašanje moralno ne odobrava jer je odgojen u nekoj različitoj kulturi ili u drugačijem društvenom sistemu. Ali, ne smije mi suditi samo po osnovu moje različitosti. Zato je, između ostalog, taj Englez u Bosni gej. Ako na jednoj strani, s pravom, tražiš jednakost za homoseksualce, a na drugoj istovremeno koristiš privilegije nad "domorocima", onda u najmanju ruku nisi dosljedan. Zato upozoravama da broj i vrste "bizarnosti" koje Sahibi otkrivaju ovdje nisu posljedice naše "komunističke" zaostalosti, nego, naprotiv, njihove klaustrofobične demokratičnosti.
Meni je dosadila ova priča sa "ulaskom u Evropu". Ja već jesam u Evropi, i to što ne mogu slobodno da putujem po njoj i što me ponižavaju čekanjem u redovima za vizu dio je licemjerja protiv kojeg sam se pobunio u Sahibu. |
Iz našega zornega kota bo predstava govorila še o eni strani, o nas v Sloveniji, ki si mislimo, da smo se izognili tej kolonizaciji in da smo ohranili svojo identiteto, jezik in način življenja. Mogoče bomo na primeru Bosne lažje razumeli kako te stvari potekajo.
Igralec: Slovenec igra pisatelja Bosanca, ki piše o administrativcu Angležu, ki opazuje Sahiba Bosanca in o tem piše svojemu ljubimcu Angležu. Veliko identitet bo treba vzpostaviti v tem monologu. Pričakujte stand-up-comedy v stilu Lennya Brucea ali Erica Bogosiana z veliko socialne, politične, seksualne trpke resničnosti in črnega humorja. In ker je beseda stand-up-comedy pri nas nekako napačno razumljena in se jo razume le kot lahkotna zabava, se je bomo raje izogibali. Dogajanje pa bo kljub temu tako: iz oči v oči s sebi podobnimi in mikrofonom vmes. Vsa sredstva so dovoljena: pripovedovanje, spraševanje, petje, vpitje. Nobenih video posnetkov, nobenih velikih gledaliških pripomočkov, samo veliko dokumentarnih zvokov, nostalgične glasbe, TV dnevnikov. Svet YU-ikonografije, ki ga Veličkovič ustvarja v zvočni sferi. |
